Dobra vila

U prethodnoj smo priči upoznali Dona i Reksa. Saznali smo pritom o njihovoj velikoj nevolji. Njihovi ih vlasnici drže na lancu, da čuvaju kuću.  Prije negoli su otišli na more, Reksa su nekamo odveli. Njemu je možda bolje, a možda je i tamo kamo su ga odveli, svezan lancem. O nečem gorem, poput Dumovca ili šinteraja, ne usuđujem se ni pomisliti. Jedno je sigurno. Reksa nisu smjestili u hotel za pse, jer tamo bi onda smjestili i Dona.

I nikako da toj priči smislim sretan svršetak. Čak mi ni Malik Tintilinić nije mogao pomoći, jer je morao nestati, zajedno sa svojim Domaćima, kad su stigli naši gosti. A, možda to i nije bio Malik Tintilinić i njegovi Domaći. Možda sam ja to samo sanjao.

Meni ipak cijela priča nije dala mira, pa, kad sam danas poslije ručka malo prilegao, pokušao sam smisliti njezin sretan svršetak.

Dona radi, jasno.

I gle čuda.

Nisam pravo ni zadrijemao kadli se  odjednom odnekuda, iz najtamnijega kuta sobe, pojavi, nitko drugi doli sam Stribor.

«Ohoho! Znači ipak postoji začarana šuma. Šuma Striborova. Možda je to baš ova šuma iza naše kuće.» - pomislio sam.

«Što si se snuždio? – upita Stribor, i pridoda: «Možda cijela priča ipak dobije sretan svršetak. Samo ne odmah, kako bi ti to htio.»

«Ali, meni treba sretan svršetak odmah. Vidiš da je Don na lancu i bit će sam, gladan i žedan, dok mu gazde na moru uživaju. Hajde Stribore! Učini nešto. Oslobodi Dona s lanca.» - potužim se ja Striboru.

«E, tu moje moći prestaju. Živimo u različitomu vremenu. Danas su smislili nekakve zakone protiv kojih ja ništa ne mogu. Ti znaš bolje da je u tim papirima privatno vlasništvo svetinja. A, Don ima svoje vlasnike.»

«Ali, Stribore» - zavapim ja: «To nisu dobri vlasnici. Oni drže Dona na lancu. Ne hrane ga, ne igraju se s njime. A ni vodu mu ne mijenjaju. Sada na moru uživaju.»

«Rekoh ti da ja tu ništa ne mogu. U tim vašim papirima, zakonima, propisima, ili kako se sve to već zove, lijepo piše da psi moraju biti na lancu svezani. A, u šetnji moraju imati brnjice. Da ljude ne bi ugrozili. O  obavezama vlasnika da psa hrani, redovno mu mijenja vodu, igra se s njime,  tamo ti ništa ne piše.

Piše još o nekakvome mikročipiranju, ali u to ti se ja baš i ne razumijem. Znaš da su šuma začarana, Domaći, vile i vilenjaci moj resor.» - poduči me Stribor.

Kad Stribor spomene vile i vilenjake, meni sinu spasonosna ideja.

«Stribore! Gospodaru šume začarane! Pošalji mi jednu dobru vilu. Pa, neka dobra vila spasi Dona, kad ti već ne možeš.»

«Ha! Ha! Ha! Baš si ti nekakav smiješan stvor.» - nasmija se Stribor: «Vile življahu u moje vrijeme. Danas ih više nema. Izumrle su. Naročito one dobre. Dobrih ti vila u današnje vrijeme više nema. Ha! Ha! Ha! Ali, možda se ipak nekako mogu uzgojiti. Jesi li čitao o GMO hrani? Možda bi se i s vilama tako nešto moglo uraditi.»

Baš sam Stribora htio upitati kako bi se to dobre vile mogle uzgojiti, kadli osjetim kako me netko drma i budi. Prvo sam pomislio da je Arni. Ali nije bio Arni. Drmala me je i budila moja supruga, daleko nježnije nego Arni.

«Čuj! Ne moraš se dizati. Samo da znaš gdje sam, da se ne iznenadiš kad se probudiš.» - obavijestila me je supruga: «Odo' ja preko sedam mora, iza sedam gora, preko sedam rijeka, iza sedam šuma, nahraniti Dona i vodu mu promijeniti.

A, možda se malo i poigram s njime. Ne može jadnik biti sam, gladan i žedan tjedan dana.»

Ali, ja nisam nastavio spavati. Sjeo sam za kompjutor i napisao vam ovu priču.

Možda ipak, i u ovo naše moderno vrijeme ima dobrih vila. Samo smo im kojekakvim zakonima podrezali krila.

Što vi mislite? Ima li?